Krajem prošlog veka, dok je požutela trava od julske žege šuštala pod nogam, jedna bajka doživljavala je početag kraja. Mirisalo je na promenu, ne onu iz leta u jesen, već iz dobrog ,onog nestvarno dobrog u zlo, nepojmljivo i nestvarno zlo. Bajka ko bajka, lepršava, bajkovita i prepuna dobrih vila, čarobnjaka, patuljaka i divova, onih dobrih. A kraj ko kraj, surov i tužan.
Divlje kupine i drenjine, crvene i zdrave, ne kaže se bez pokrića ,,zdrav ko dren,, brali smo i punili tegle i flaše, sušili lekovito bilje, jer ovu esenciju lepote i zdravlja, valjalo je za hladne zimske dane, sačuvati. Sve je prerodilo krajem tog drugog milenijum u mojoj bajkovitoj zemlji.
Kace drvene, vrhom pune sira, a crni čađavi kotlovi na verigama a u njima gusta ovčija varenika, šljive se polomile od slasnih plodova modro plavih, pucaju od jedrine. Kukuruzi se otisnuli u nebo sa sve upredenim stabljikama belog pasulja. Upleli se, pa se vinuli nebu pod oblake. O tome vam jutros pripovedam, baš kao u onoj bajci, gde se vije do neba, ta čarobna vojnička biljka. Prerodila da nahranii vojsku, koja se spremala u rat te godine. Zna priroda šta joj je činiti, ali ljudi ne znaju, ili neljudi, čim ne znaju, jer da znaju ljudima bi se zvali.
Toga jula 97. zadnji put sam bezbrižno koračala stazama svoga detinjstva, mladosti i kao da sam uzimala, krala želju svojoj kolevci, svojoj zemlji. Kao prava srpska žena ali ona starinska, po ugledu na naše bake, jedno dete bilo mi je u naručju, drugo me je držalo uporno za suknju, a treće se meškoljilo u stomaku. Rodila sam ga u martu, dok su nad bolnicom kružile ptičurine i one crne dvoglave i one limene, nevidljive, vidljive.
U neviđenom zanosu, svesna lepote oko sebe i u sebi, toga leta vrele julske i trudničke dane svaki kutak svoje bajkovite zemlje zadnji put sam obišla. Ali onaj moj predosećaj, hvatao me je za vrat i gušio, svaki trag pršnjavi i onaj posut cvećem, izvor, cer, vrbu, potok, psa, dud, orah, detelinu, tor, brdo, jazbinu, sve sam obišla. Uzimali želju, moja slutnja i ja i moja deca i ono pod srcem, što nikada ovaj zemaljski raj videti neće. I jazbine, gde sam sa ujakom, jako mala, jedne zime, kada su snegovi bili i veći od mene, mada im to i nije bio neki problem, lovila jazavca.
Znate li deco kako jazavac izgleda, i kakve jezive krike ispušta? Vrlo brzo ujak je došao glave toj štetočini i preparirana krasila je njegov kutak sa lovačkim trofejima. I vidru sam videla i vuka i lisicu i zmiju i jegulju i svica u žitu. Nisam baš sigurna ali mi je dečija mašta izmaštala patuljka ispod hrasta …
Uzela želju i zelenoj reci, šumskim jagodama, izvorskoj vodi i … otišla da se nikada ne vratim.
(Autor: Vesna Paunović Đukić)
