Potpaljujem rečima vatru
Varnice buknu, hoće da satru
U raju vatra život budi
U paklu gori, nedelima sudi
Rečima večnu vatru palim
Da li žalim il ne žalim
Pitam sebe dok u vatri gorim
Zore vatrene zorim
Noći u plamenu noćim
Jezičak grabi guta i pali
I zemlja gori i nebo gori gore i vali
Potpaljujem rečima vatru večnu
Vatra guta moju tišinu i buku
Guta moju javu, snove i moju ruku
Koju bih odsekla što ovo piše
Pa u vatru bacila da gori
Kao što nekog bolest mori
Mene moje vatrene rime
Vatra poezije greje i ovoga jutra
Grejaće večnoj uče danas i sutra
I dok prži još me žar drži.
Palim rečima vatru
Rime se svetehoće da satru
Vatra je reč − reč je vatra
Jedna drugu potpaljuju
Mene od sebe udaljuju, vrate
Stvaram vatrene pesme za te
Krčkam ih u kotlu svoga bića, bez jela i pića
Do pišem ne dišem već u paklu gorim
Sebe vatrom lečim i morim
Gasim razuzdani požar što prži
Ne vredi i dalje me drži
Eh, ta vatra poezije.
(Autor: Vesna Paunović Đukić)
