Kad živiš u provinciji, imaš tu jednu veliku nedaću – ništa ti nije dovoljno blizu. Provincija boluje od izolacije, od tužne ušuškanosti. Od svega.
Jeste, u svetu se dešavaju velike stvari. Ali šta god to veliko bilo u svetu, mi i dalje, jednako tiho, živimo svoje male živote. Naš paradoks i naša sreća je što se i u malim životima mogu sresti veliki ljudi.
Oni su uglavnom sakriveni iza nekog običnog posla. Ne gledaju rijalitije i ne kukaju na šefa. Nisu uvek nasmejani, ali znaju, pouzdano, da makarone sa sirom mogu da izleče čitav dan. Ti veliki ljudi u našim malim životima ne nose sa sobom neko veliko otkriće i otprilike je svima jasno da po njima neće nazvati nijednu ulicu. Nekad se preobuku u naše bake, nekad su jednostavno naši roditelji. Najčešće su to tetke ili ljudi za koje nas ne vezuje krvno srodstvo. Ali rastemo uz njihove savete. Odrastemo uz te neprimetne i neopterećujuće veličine.
Postoje dani kad su ti veliki ljudi daleko. To su dobri dani, jer nas uče da ne smemo baš uvek biti toliko mali.
Jer – koliko god da smo mali, naše misli moraju biti velike. Od nas veće.
To su jedine veličine nad kojima imamo moć dok se u svetu dešavaju velike stvari.
Izvor: Blacksheep.rs
