Možda su meni ova putovanja i življenja “preko” pokazala ustvari koliko je sve u oku posmatrača. Koliko se može a ustvari neće, koliko se lenjo kritikuje i žali a pritom ne uradi ništa da se bar jedan osmeh izmami a da ne pričam tek o promeni.
Razgovarajući sa jednom staricom koja je preživela građanski rat u kome su četiri muška člana njene porodice poginula boreći se jedan protiv drugoga u različitim političkim igrama, dala mi je savet da Sreću stvaram sam, da torbu sećanja, ljubavi, patnje i mržnje moram duboko zakopati i krenuti dalje. Da seme “drveta” moram posejati sam, da ljubav i smeh moram napraviti sam i da uvek ima razloga zašto smo tu gde jesmo.
Rešio sam da sledim znakove, da se vratim svojim promenama i budem promena i pokretač koju želim da vidim.
Volim rutinu iako je mnogima dosadno i shvatio sam koliko neke stvari volim tek onda kada nisam pored njih. Shvatio sam koliko je lepo živeti u momentu nego u sećanjima.
Tako da pored života, u isti kofer spakovah i malo entuzijazma, papira ideja i ciljeva i otvoreno srce.
Krenuh na put nazad, ostavljajući čvrstu odluku, nažalost jedne usne i zagrljaj… možda deo sebe da negde luta i opet me pozove na kratko ali ovog puta sa jasnim vidljivim ciljem.
Nakon nekoliko dana i eto……moj dom, moje jutro, moje Sunce….malo toga se promenilo ali sve to prija. Prva nedelja, druga – ja ne žalim. Vidim stvari koje ranije nisam video, mogućnosti svoje zemlje koje sam ranije zanemarivao, i nekako pun enutzijazma mozda ne počinjem od nule, ali bar imam čvrsto tlo pod nogama. To tlo možda nije peščano kako je bilo, nije travnato, ali je moje.
Šta želim reći? Ne bežite od sebe i odluka koje Vi donosite…sretni ste onda gde Vas vodi srce… svoja zemlja ili druga – svejedno je; važno je živeti srećno i ne mučiti sebe zarad nekih para, usamljenih slika iz restorana sa obilnom trpezom… važno je biti srećan i ne bežati od toga da je ovde ipak možda bolje nego u nekim nemačkama, austrijama, norveškama…
Tako da, članke o bežanju i nesreći u Srbiji, nemogućnosti za mlade ovde uzmite sa rezervom i eto vam dokaza da je bar jedna, od mnogih, priznala da je svoj dom ipak svoj… i došli nazad podignute glave.
PS: Mi se jesmo snašli tamo negde, ali smo doneli drugačiju odluku!
Kraj. Prvi deo ove priče možete pročitati OVDE
(Autor: Paša)
