Prizivam te nadom što u meni sneva
A ne znam da l’ imam razloga za to?,
U besmislu ovom, gde san odoleva
Da postane zbilja, ili drugo što…
Znam, od nade malo njih je ostvarilo snove
Čekanje bez smisla – kao strepnja neka
A ja opet čekam, i nadam se silno
Da ćeš jednom, nekad, doći iz daleka.
Postojiš, znam te, snovi su mi rekli
Da si negde tamo moje drugo ja
Iz očiju mojih potoci su tekli
Odavno sam tvoja, bespoštedno, sva.
A ti, i ne slutiš da te čekam ovde
Ko si, gde si? – ne znam, al’ znam da postojiš
Molim te, požuri, pomisli na mene
Zar se baš toliko snova svojih bojiš?
Jer kad’ ja na tebe i kad’ ti na mene
U jednom trenutku pomislimo samo
Tad ćemo se sresti, tako, niotkuda
Znam da nam je zvezdom tako zapisano.
Od sudbine niko pobegao nije
Sreća nam se smeši kao Sunca sjaj
Svaka tajna jednom, ipak se otkrije
Ti si moja tajna, pakao i raj…
Snežana Aleksić
