(belo)

Više zbunjena, nego uplašena,

Pre svega pokušava da spava,

Stežu je reči,

I posteljina hladna,

Nju boli glava.

Ona je čista,

Belo dete koje misli po noći,

Da li je traže,

Da li žele njen pogled,

Ruke, korak i osmeh.

Ko su svi ti ljudi,

Koji se smeju pod njenim prozorom,

Gugutke noću ne guguču,

Pa zašto onda,

Kao sneg sa krova padaju?

Želite da stradaju…

(Autor:  Milutin Milošević)