Biciklom do slobode – deo 2. – Praška kriza, rušenje Berlinskog zida i san o Kopenhagenu

A posle sedam dana našeg puta počela sam da se iščuđavam svom telu i organizmu, tome kako nemam upale ili veće bolove, i generalno se osećam dobro. Nije kao da sam pre probala da vozim biciklu svaki dan i znala šta da očekujem, ali, očekivala sam reakciju tela. I dobila sam je – u Pragu me je sustigla i prva veća kriza. Sve kao u meksičkoj sapunici – poletni start, cveće miriše, ptičice cvrkuću, i onda -zaplet i dramatika. Verujem da telo sve oseća i reaguje na svako raspoloženje i uslove kojima ga izlažete Nagli naleti gladi i osećaj malaksalosti usporili su nas pred Pragom. Primetila sam da sam lako razdražljiva- telo je našlo svoj način da iskaže šok zbog onog čemu ga izlažem. Ja tražim više od njega pa je i ono počelo da postavlja svoje ultimatume- mora da se spava, pije puno vode, uzima puno vitamina i puno, puno, puno jede, kad god je to moguće. Bez pogovora. Ako, i inače, samo malo ne pazim na sebe, odmah se razbolim. Nekad se osećam kao one blede gospojice, krhkog zdravlja iz prošlosti, što su ih čuvali pod staklenim zvonom, dok one vezu ili sviraju klavir, a nekako se uvek nameračim da radim nešto što zahteva čvrstinu deteta odraslog u afričkom plemenu. Ipak, nekako uspem da pomirim te svoje dve strane, i to me, kao što vidimo, ne sprečava u naumima. -Tvoj entuzijazam te je doveo dotle, ali sad pređi da voziš na svoje ludilo, jer samo ono može da te dovede do kraja – zaključila je moja drugarica.

U Pragu mi, dakle, prija taj dan pauze, ali me u Berlinu opet blago sustiže umor. Blaga temperatura i problemi sa stomakom, sve tok dok trčimo od Brandenburške kapije, do Berlinskog zida, i svih ostalih stvari koje treba videti za jedan dan. Šta ćeš – neko je drčan na slatko, neko na doživljaje i iskustva.

Tamo, zamalo, da ostanemo bez dragocenog kuvala na plin, koje se slučajno zateklo na vidnom mestu u hotelskoj sobi. Čistačica iz Bugarske se silno oduševila kad nas je čula da pričamo na srpskom, a ipak, posle mnogo ha ha ha , hu hu hu, cap – desila se konfiskacija kuvala. Izdaja u tradicionalnom stilu. Kaže meni recepcionerka, dok smo se odjavljivali – je l` sve u redu, je l vam fali, možda, nešto, a ja se mislim – i ti i ja znamo da je moje kuvalo kod tebe, nego zaobiđimo ove igrice, imam si neki pos´o, i vrati mi moje kuvalo. I ona ga vrati. To je bio prelomni trenutak za nastavak ekspedicije.

U Berlinu još pokušavamo da rešimo i problem sa autom, ali smo, očigledno, došli da se molimo na pogrešnom mestu. Nenad je, u zdravlju i veselju, potrošio zadnje pločice na kočnicama negde kod Drezdena,pa nije kočio narednih dana, dok nismo namolili mehaničara u Berlinu da nam ih naruči, a tek dan, dva vožnje od Berlina ih i namestili. Takođe ga mnogo nerviraju ograničenja brzine u Nemačkoj jer su mu besmislena na nekim mestima. On je svoju prvu, šofersku krizu, doživeo tamo. To je izgledalo tako da vozi, gleda napred i sve vreme ponavlja – Ne mogu da vozim 30 na sat sve vreme, ne mogu da vozim 30 na sat sve vreme. Rekla sam mu da mu se to sve vraća za stil vožnje po Srbiji, al čini mi se da mu nije bilo nešto lakše zbog toga. Njegovo telo se bunilo protiv pravila u nemačkom saobraćaju, i bilo pod pritiskom zbog potencijalnih kazni.

Putevi u Nemačkoj su previše dobri, a običan regionalni put izgleda isto kao autoput kod nas. Probam ja da se fino ponašam i da vozim biciklističkim stazama, ali one se, bez ikakvog objašnjena, samo izgube u nekom trenutku i ostave te nasred puta , pojavi se znak da je zabranjeno za bicikliste i – ende. I onda ja definitivno ende sa biciklističim stazama i krenem da vozim samo putevima. Stara izreka kaže da je svaki put biciklistički dok se ne dokaže suprotno ili dok te neko ne omanda. Jednom prilikom sam se, naravno, izgubila, i pitala neku Nemicu za pravac a ona je pokušavala da me odgovori od vraćanja na isti put jer „nije za bicikliste i ima mnogo kamiona“. Ma da, mislim se, vama je svuda zabranjeno za bicikliste, hvala lepo, odo` ja. Međutim, bilo je tu ne malo istine. Na pola puta, ograničenje brzine se penje na 100 na sat, pojavljuju se dve bankine, bez mesta da se stane sa strane i provalijom iza. Tad shvatim ja da je đavo odneo šalu . Tu sam već vozila nekih 50 km bez pauze i bilo mi je dosta vožnje, ogladnela sam i gubila sam snagu ali, izbor je bio lak- ako hoćeš da živiš, ima da motaš. I motam ja, tako iz sve snage, i istovremeno procenjujem koliko je strmo brdo s one strane bankine, da je, eventualno, preskočim i skotrljam se niz njega. Nenada ne mogu da dobijem, jer on u to vreme juri negde pečeno pile po supermarketima ( o kome ću kasnije par reči), a uz to i ne sme da koči jer tad još nije sredio pločice. Izvučem se ja, nekako, sa tog đavolskog puta, nađem Nenada, koji je već razvukao i ćebe i pile, i samo padnem na ćebe, pod drvetom, i zaspim. To je još jedna čudna reakcija mog tela- kao da ode u hibernaciju kad mu je dosta maltretiranja kojima ga izlažem, i otkaže mi poslušnost. Isto mi se dešava i sa tehnologijom.

U Nemačkoj smo toliko dugo, da smo Nenad i ja počeli jedno drugom da vičemo – dankešn i bitešn, a mislim da je i dete mog druga, koje se rodilo pred naš put, već pošlo u školu. Austrija nam je, ipak, bolje legla a Nenad zaključuje da je „ Austrija Nemačka za Nemačku“. Ipak, upoznali smo i drugu stranu ove zemlje jer smo vozili dosta kroz Istočnu Nemačku, u kojoj se vidi velika razlika od one Nemačke na koju svi pomislimo kad kažemo Nemačka. ( probaj da kažes „Nemačka“ više puta u jednoj rečenici-ha!). Sreli smo dobre ljude, sa kojima smo otvoreno pričali o stvarima koje nas zanimaju. Poseban utisak pred prelazak u Skandinaviju bilo je gostovanje kod mladih Nemaca, sa kojima smo, do duboko u noć pričali o Nemačkoj, Srbiji, slobodi, životu. Ali, smo, isto tako, imali „mađarska- situacije“, gde ljudi po selima ne pričaju engleski, ili, ako ga razumeju, obavezno ti odgovaraju na nemačkom, da sam od muke, i uz naprezanje, počela da ga razumem. Često je najbolji put za biciklu kroz sela i polja. Svako češko selo, na primer, ima trg, na trgu crkvu, kafanu i školu. Nemačka imaju strukturu nekog gradića iz bajke, ali bez žive duše na ulicama, ili nekog ko bi vam otvorio vrata prenoćišta van predviđenog vremena. Neka su mi izgledala kao da se nisu promenila par stotina godina. Kažem Nenadu, dok se vozimo u pola noći jednim – ruku dajem da su ovde spaljivali veštice u srednjem veku. A opet, dešavalo nam se da spavamo u hostelima koji izgledaju kao Drakulin zamak. Možda je sve to tako zbog načina na koji smo se učunjali u Nemačku, u pola noći.

Ono, jeste da je Berlin lep i svi pričaju engleski, ali su tamo, dok smo pazarili pločice za kola, pokušavali da nam naplate i taksu za dobar dan, do viđenja i vazduh, pa sam počela da cenim rešavanje problema u malim mestima. Pokazalo se kao tačno da, ako hoćeš da završiš neki pos`o, sedi u lokalno kafanče, gde celo selo dolazi na ručak. Gazda ti da mig da će doći najbolji mehaničar što ga je Nemačka videla, a kad se on, ipak, ne pojavljuje, pojavljujemo se mi kod njega, i on nam, kao mašina, sredi problem za pola sata, uzme simbolične pare i nauči Nenada nazive delova na nemačkom. Nazvali smo ga Kristijan – Pit Stop. U istom kafančetu nam je prišla neka bakica, i vodile smo mini- razgovor na nemačkom, uspešno, zahvaljujući mom poznavanju norveškog. Bakica se smejala dok sam ja mahala nogama i rukama da objasnim da ja vozim biciklu i rekla odakle idemo, i rekla mi- Ljudi su ljudi svuda, zar ne? Misao koja se i meni vrzma po glavi još od početka putovanja. I stvarno, iako se često zaglavimo po nemogućim putevima, ipak sam zadovoljna jer – to je Evropa. Svi ljudi i sva sela, polja, njive i sve što je između gradova – to je suština. Autoputevi i obilazak gradova samo da bi se videle znamenitosti su, po mom mišljenju, kao upoznavanje čoveka koga samo posmatraš, a da sa njim ne razmeniš ni reč. Posmatraš ga samo spolja, a tvrdiš da ga poznaješ.

Naša ekspedicija je kompleksna i zahteva da se puno stvari obavi i da funkcioniše, plus da se reše one nepredvivide koje iskrsnu. A one se dešavaju tako često da mi vožnja bicikle svaki dan, kad do nje konačno dođe, deluje kao nagrada.

Primećujem da puno energije gubim na tehničkim stvarima kao što su lutanje po gradu i traženje dragocenog metana, nalaženje žrtve sa karticom koja može isti da nam plati, ulazak i izlazak iz velikih gradova, promašeni putevi krivicom navigacije, traženje smeštaja.

Još jedna bitna stvar je komunikacija sa svojima u našoj nam otadžbini. Nenad mi gunđa kako se umaram svako veče od silnih razgovora telefonom. Ja se slažem da nikada u životu nisam toliko pričala telefonom, ali je situacija svakako specifična. Moji roditelji su izuzetni ljudi, puni razumevanja, ali kad ti dete reši da vozi biciklu od Srbije do Norveške, normalno je da brineš i da hoćeš da znaš kako je i šta se dešava. To hoće i sestra. To hoće i moji norveški roditelji. To hoće i prijatelji. Ne isplati nam se da se ne javljamo redovno, jer nas uveče dočeka gomila poruka – Jeste dobro, jeste dobro, šta se dešava, što se ne javljate, pa se gubi dodatno vreme i da ih smirimo, i da im raportiramo. Onda ja svoju majkicu pokušavam da umirim detaljima tipa– da, mama, danas mi je srna prešla put, a videla sam i rakune i zečeve. Vozila sam pored nekog ogromnog zamka, ručali smo pored reke, uzela sam limun i vitamin C, i obula sam tople čarape.

U kriznim trenucima, treba naći motivaciju za pedalanje. Ja svoju nalazim u svakodnevnoj podršci svojih ljudi, ali i ljudi koje ne poznajem. Naročito mi je simpatična Sarah Zorica- naša žena iz Osla, koja je finansijski bila ključna da se ekspedicija izvede, ali koja pomaže i pazi na nas kao da nam je rod rođeni. Nenad je prozvao „ keva“. Doktor po profesiji, tera me da odmaram, šalje posebne vežbe za opuštanje mišića, i juri da jedemo više mesa „ jer smo se istanjili, a nije nam izgovor da nemamo gde da ga spremimo jer zna da u Nemačkoj ima da se kupi spremljeno u supermarketima.“ Keva je dala komandu da se jede pečeno pile, mi smo morali da prihvatimo. A i Nenad je počeo da mi stalno nudi sardine, „da pojedem bez ´leba.“

Možda smo se i stvarno stanjili, jer svako malo pa dobijem kompliment kako sam liniju dovela do savršenstva. I ti bi, prijatelju, da radiš isto što i ja svaki dan. I, da budemo iskreni, ja sam zbog toga i pošla na ovu ekspediciju. Probudim se ja, tako, jednog dana, i kažem sebi – Kristina, ovako više ne može. Ne možeš više da trčiš oko Hisara svaki dan i hraniš se zdravo. Moraš da nađeš efikasniji način da smršaš. I eto, dva meseca kasnije, živim san svake devojke- vozim biciklu svaki dan, jedem pasulj sa slaninom svaki dan, i najbolje od svega- jedem `leba kol`ko `oću. Srpska duša, bre, pati ako ne jede hleb i tačka. Tako da mi i telo i duša uživaju.

Što se više približavamo Skandinaviji, osećam sve veće ushićenje. Ono kulminira ulaskom u Dansku, što slavimo doručkom na najjužnijoj tački Danske, Gedseru. Tu se već osećam na svojoj teritoriji, i konačno mogu da pričam norveški, i da razumem natpise. Radujemo se Kopenhagenu. Ipak, najviše se radujem Norveškoj – ne zato što je to naš konačni cilj, već zato što je Norveška moja druga domovina. Kad sam prvi put čula norveški od neke delagacije, koja je došla da nas poseti u gimnaziji, nisam ni sanjala da će to biti ključni trenutak koji će usmeriti moj život u nepredvidivom smeru. Tu mi se norveški učinio interesantnim i odlučila sam da ga studiram. Delagacija, koja je bila u poseti, došla je iz opštine Hemnes, pobratimljene sa mojim Prokupljem, mesta koje će , u narednim godinama, postati moj norveški rodni grad. Norveška je zemlja o kojoj nisam znala mnogo kad sam počela da studiram jezik, za razliku od mojih kolega. Ali je, isto tako, zemlja koju sam, malo po malo, zavolela i prema kojoj sam stekla ogromno poštovanje. Zato i mislim da Norvešku volim jače jer sam je zavolela, ne zbog predubeđenja o njoj, već nakon što sam je upoznala. U Norveškoj sam upoznala i mnogo dobrih ljudi, i stekla prijatelje. Jedan od ljudi iz te delegacije, postao je moj norveški tata, a njegova porodica- moja norveška porodica. I to porodica u pravom smislu te reči. Ta delegacija, te 2008. godine, došla je u posetu svom gradu – pobratimu, a prijateljstvo je nastalo na temeljima stradanja mojih Topličana u malom Hemnesu. Dok sam, kao student, provodila leta tamo, uvek bi prolazila pored spomenika palim logorašima, na kome stoji natpis na norveškom i srpskom, i to je bio moj mali deo Prokuplja i Srbije tamo. Način na koji Norvežani vode računa o njemu, i činjenica da za svoj dan državnosti tu polažu vence, mene je, kad sam to saznala, ostavila bez reči. Osećam i neizmernu zahvalnost mojoj Norveškoj što 75 godina od dolaska prvih logoraša obeležava velikim manifestacijama, i podizanjem novih spomenika našim ljudima. Neće se, znači, zaboraviti, njihova žrtva. I to mi, samo još jednom, dok sedim u nekom malom mestu u Švedskoj, i ovo pišem, daje inspiraciju za ovu poslednju, napornu nedelju pred naš cilj – Oslo, a potom i dalje, na sever- sve do Hemnesa.