Ja sam on,
tako što je on ti,
i ti si isto ja,
kao što smo i mi vi,
ali se ne poznajemo
i ako smo svi jedno.
Sedim u svom dvorištu,
opustelom i tužnom
sa nogama u blatu
koje se polako penje
i već mi je do kolena
i guta me sve više.
Ne trudim se nimalo
da se izvučem
iz tog ružnog gliba,
već gledam u nebo
i nadam se suncu
iznad vlažnih krošnji.
I svako od nas
ima svoje blato,
manje ili veće,
dublje ili pliće,
smrdljivo i hladno
i čeka svoje sunce.
I svako od nas
teško će da shvati
da je Sunce jedno,
a blata je bezbroj,
i da svoje blato
ne vidi od tuđeg.
Ilić Tatjana
