Budi moj vetar što donosi kišu
i nemirno srce s’ mokrim lišćem goni.
Budi moj spas avgustovske noći.
A sutra pozovi…i ja ću ti doći.
Budi moj miris belog jorgovana,
što prolećno jutro uzdasima budi.
Budi moj ponos i kladenac moći.
A sutra pozovi…i ja ću ti doći.
Ne razumem reči dok cvetaju kiše
i obzorje mokro s vrbacima kopni.
Zato mi poveruj dok dobuju kapi.
Dugo mog života, nektarom se napi’.
Onda tako opijen kao potok kreni.
Budi mog života srećno nadahnuće.
Ne trebaju reči, pod pokrovom noći.
Duša sve razume…nezvana ću doći.
ZORICA IVANOVIĆ
PROKUPLJE
