Čezne dan, sumrak je pojeo boje.
Nikad te nema kad cvetaju ruže
u vrtu koje sam za tebe sadila.
Plavi jorgovan od čekanja da ga ti ubereš
odavno je sveo na mojim krhkim rukama,
i zvezda je jedna pala, samo je Mesec nešto bio bled
A ja sam očima mojim pokazivala Vlašiće
gde su jednom tvoje oči zastale
da bi me videle.
Leto je gorelo na mojoj koži, proleća nije
ni bilo, a rodilo je, kažu, kao nikad do tada …
Zaspalo je sunce na mojim dlanovima,
i ja nemam tvoja jutra, nit pesmu što ga budi
da bi te videlo kako mi radosno prilaziš,
kao onda kad je sve ličilo na veselu igru leptira,
kao igra srne i jelenčeta na zelenom proplanku,
kaopoj grlice i žune u šumarku…
Čezne srce moje za tvojim likom iz dana u dan,
i ja nemam glas divlje zveri da jauknem od čežnje,
do tvojih ušiju da dođe taj prelamajući krik,
koga nećeš prepoznati…
Zato ćutim ispod krošnji crnog hrasta,
čekajući da se vratiš…
Lodika
Paraćin
