Voleh te crveno u sobama života,
što mirišu na jedno juče.
I tako su godine postale cvetovi u vazi,
a moje haljine tvoje dotaknuto nebo.
Ispijali smo dane kao da su vino.
I bili smo pijani, sa čašama uvek punim,
jer samo vreme svoga kraja nema.
Zajedno smo bili veći od Sunca!
U tvoje oči je stalo sve što je plavo:
moje nebo,
jedan zimski cvet,
i pesma sa strane broj pet.
U tvojim rukama je spavao mir,
a moje ruke su letele sa pticama.
Ja svojim prstima umeh da stvorim novi svet,
a tvoji prsti behu prozračni,
nejaki, meki i tanki.
Ja, osmeh, i moj san,
trčimo u krug jureći za tobom.
Prazna je tišina, svučena haljina.
Izgubilo se Sunce.
Samo oko iskri.
I u njemu sve dalji smo,
mi.
Marija Radić
