Raduju se promrzli vrapci.
Ugrejaćeš ih dahom,
mrvicama prošlih vremena.
Starim pričama o nama.
Cvrkuću o tvom dolasku,
horski, razdragane gugutke.
Čujem od napuštenih,
malih lajavih,
lutaju pokisli.
Tebe čekaju i srećno zavijaju.
Jedu ti iz ruke.
Kao ja nekada.
Lavež se prolama.
Čujem, došla si u grad.
Bašta mi je jutros zamirisala tobom.
Od tvog ranoprolećnog osmeha.
Opojni narcis pomolio glavu.
Osetio tebe, kao nekad .
Došla si konačno.
Vetar fijuče za tobom.
Zvižduće, i on je muškoga roda.
I njemu si ostala dužna.
Dugo te je čekao, dočekao.
Čujem, došla si u grad.
Stara kaldrma ti se raduje.
Lagano ćeš je milovati nožicama.
Žuborava rečica se pokrenula.
Odgurnula ledenu zimsku odoru.
I ona se načekala tvoje puti.
Kao nekada vrelog jula.
Pre nego si nam okrenula leđa.
Otišla, a da se ni okrenula nisi.
Čujem, došla si u grad.
Stiglo je i proleće rano.
Svi veruju da proleće je.
Dok ptice, vetar, rečica, kaldrma.
Moj pas i ja, jedini tajnu znamo.
Došla si nam ti.
Da nas nahraniš.
Da nas ugreješ.
Da nam zamirišeš.
Čujem, došla si,
osećam te u svemu…
Vesna Paunović Đukić
Kuršumlija
