Sećam se tog oblaka prašine
I vazduha sa mirisom straha;
I te gorke, teške tmine;
I od zgrade, tek nastalog praha.
Sećam se tog oblaka prašine
Što diže se iza moje zgrade;
I tih ljudi ostalih bez nade,
U crno zavijenih iz visine.
Sećam se tog oblaka prašine
I njegove bez milosti kiše –
Razasuti da života liše,
Ti geleri od kojih se gine.
Sećam se tog oblaka prašine
I tog moćnog i gvozdenog jata;
Išaranog neba, Sunca, grmljavine,
I od suza melodije tog humanog rata.
N.O.
