Danka Novović preminula je u 76. godini u Beogradu. Gotovo da ne postoji čovek sa ovih prostora koji nije bio opčinjen baršunstim glasom poznate spikerke. Besprekornom dikcijom, izražajnim govorom i neobičnom lepotom očaravala je sve koji su pratili Dnevnik Televizije Beograd. Malo ko zna da je ova žena za kojom je uzdisao i poznati Toma Zdravković bila rođena Prokupčanka.
U Prokuplju se, kako je govorila, rodila slučajno
Rođena je 1943. godine u Prokuplju, odakle se preselila u Beograd. Njen otac je službovao kao učitelj u jednom od okolnih prokupačkih sela. Odlazak u Beograd bila je hrabra odluka njene majke, jer je želela da joj se deca školuju u prestonici. Recitovala je, glumila i igrala još u osnovnoj školi. Studirala je Pravni i Filozofski fakultet, ali ih nije završila.
Na audiciju za spikerku pozvana je kada je imala samo 18 godina, a izabrana je u konkurenciji od 200 ljudi. Na televiziji je radila od svoje dvadesete godine, a za čitanje najave programa pripremala se dve godine u radu sa lektorima. Od svog prvog pojavljivanja na televiziji 1963. godine do dana današnjeg ostala je simbol televizijskog novinarstva u SFRJ.
Vodila je Dnevnik RTS-a preko četrdeset godina, dugo bila i urednik vesti, ali je uvek govorila da je spikerka i da je to njen poziv. Verovala je da se vest ne čita, već saopštava.
Prepoznatljiva po neobičnoj boji glasa i izvanrednoj lepoti, ušla je i u pesmu.
Volela je rokenrol, džez i evergrin muziku. Poznati pevač i boem Toma Zdravković opevao je svoju neuzvraćenu ljubav u pesmi “Danka”. Sa Tomom je bila samo prijatelj, pa se dugo i ljutila kada je čula da joj je posvetio pesmu. Skromna i jednostavna, nije želela da je povezuju u tom kontekstu sa bilo kim.
Tamo, u Toplici, kraju čiju lepotu i čije ljude njegovo ime tako slikovito izražava
O Prokuplju i Toplici Danka je pisala za TV novosti davne 1978. godine, sa mnogo melanholije i nežnosti. U tom kratkom prisećanju na svoje rano detinjstvo i život sa roditeljima u mirnom kraju, pomenula je selo Donju Konjušu, Kuršumliju i Prokuplje. Pisala je o kupanju u reci Toplici sa ostalom decom: “… naučili smo da plivamo takoreći tek što smo prohodali – skačemo u dubinu sa vrba na obali, gnjuramo bez straha. Preko leta smo više na reci nego u kući.”
Toplicu je doživljavala kao svoj zavičaj kao “beskrajno, neomeđeno prostranstvo, svetlo i čudesno – koje je ostalo u meni, i to je najvažnije. Ponovo imam svoj zavičaj: među mnogobrojnim prijateljima u Kuršumliji, gradu koji je otac tako često odlazio, i hitao da nas obraduje svojim povratkom i poklonima… Tamo, u Toplici, kraju čiju lepotu i čije ljude njegovo ime tako slikovito izražava.”
Tekst je napisan u okviru projekta „Izuzetne žene Toplice”, koji se sufinansira iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
