Do mene dečačke oči sa puno snova,
boje sivilo melodijom sreće i ljubavi,
u njima ima i malo bola.
Poput pravog slikara,
olovkom konture sreće,
na mom licu iscrta u trenu.
U očima letnjeg neba,
ponekad vidim senu.
Gledam ih, čekam znak,
da nisam povredila tog dečaka,
skrivenog plavim velom.
Tu je, na dohvat ruke, u transu,
možda ponovo budan sanja,
znam taj svet,
spoznala sam ga u pravo vreme,
pre nego se laganim korakom udaljio od mene.
Ušla sam u taj svet i ponela deo,
nadam se da je svet ostao ceo.
U rukama što penkalo okreću,
spoznala sam iskrenu ljubav i sreću
naučila da zagrljaji imaju moć da
ulepšaju svaku tmurnu noć,
da leče boljke osećanja.
Toplotu prijateljstva da podele,
da letim dok u zagrljaju on drži mene.
Košulja na kojoj je bilo mojih vlasi
sada se suši na terasi.
Miris njegov uspomene vrati,
na let oko sveta u trenu,
na nova znanja u tom domenu.
Na malo vise osećanja slobode,
na vezu koja je prestala zbog nesigurnosti drugog deteta.
Za koji tren moj glas će postati nem,
šetaću pored kao i pre,
brojiti barice i gledati u neba svod.
Tamo imam hrabrost da kažem da
stalo mi je do njega
da nedostaju mi dečije šale.
Da zagrljeni šetamo
da naslonim glavu na njegove grudi.
Da volim kada priča o bilo čemu.
Da zajedno letimo ka iskupljenju.
Autor: Senolovac
