U dane kada su ideje, ljudi, reči izgubile od vrednosti
Kada su izokrenute sve nade i htenja u ringišpilu loših vetrova
Koja me to tajna kob iz polja pšenice u zonu gole zemlje
Gurnula da pređem, ni korakom ni htenjem
Koja me je loša vest ošamutila i zatvorila vrata bez zvuka i pokreta
Ništa nisam znao, ko dete u kolevci
A da li si Ti znao dok si me čekao s jabukom i osmehom
dobroćudnog dekice s mekim, negovanim rukama
Tamo iza bistrih potoka i voda, pitomih brda
gde mirišljave trave oplemenjuju vazduh ali i duh
I dok smo koračali mekim tepihom trave
jedan uz drugog koracima lakim i sporim, prijateljskim
ćuteći kao da smo se znali veliki broj godina
ako vremenu damo početak i kraj
Da li si Ti znao, gledajući me u oči, dok stojimo licem u lice
Ti vedar, gostoljubiv s neizmernim količinom ljubavi
Ja, uplašen, skrušan, drhtav, bezimen u mnoštvu što čeka
I nisi mi rekao ili ja nisam razumeo simbole Tvoje
dok si razlivao svoj gnev niz duge prste
Branislav Nešić
