Topla postelja, topla soba,
Kišne kapi kao suze čiste.
Podsećaju na minula doba,
Na misli koje više nisu iste.
Budne oči duboko u noći,
Budne misli, veliko pitanje:
Misle kako možda neće moći
Dočekati novo svitanje.
Na starom licu zgužvane bore,
Oči kao da nešto slute,
Gledaju u tamu, sve do zore,
Svesne da ne mogu još dugo da ćute.
I kada dodje zora i prvi zrak,
Sklope se nežno u laki san.
Znajući da je prošao mrak,
Da ih čeka još jedan novi dan.
Ali sunce zađe, dan prođe,
I svaka ptica u svoje gnezdo ode.
Novo veče, nova tama dođe,
I iste se misli ponovo rode.
Iznova oči svetle u mraku,
Dvoje starih u poznatom ćutanju.
Nadaju se nekom znaku
Da će doći kraj njihovom lutanju.
Iva Jović
