Pregaženo, leglo polje! Na obrazu sušnom
bezbojnost bola šunja se i rudi;
Namršteno vapi kolje za prostodušnom
svetlošću kad čežnja gola u oku zastudi.
I sve je isto, pokret, crta…Samo, k’o pre
ne oseća se svitanje novog žara.
Ko večeri svetlost škrta, pretapam se i mrem;
Napuštena davno, gasnem ko loza stara.
Srećni li behu časi kraj njegovog skuta!
U srcima našim ostaše da dršću
vremena ugašena vinogradarskog puta,
gde nam se snovi stapaše u raskršću.
I kroz nabreklo šiblje, stazom čoveka sedog,
pripito Sunce u zrnu grožđa utihne i sanja.
Ne javlja se vinar u noć crnu. A na vratima bledog
života, smrt ko zvono crkve za ljubav odzvanja.
Tamno vreme žal u večni mir odnese,
Od prolaznosti pretočila sam se u kap pelina.
Divni ispijam gral i slatkoću što uze za se.
Služim ko opor ukus usana i vina.
O, kapljo nezasita, puna jada! Tuga mrmlja
isheklana uspomenom o jednoj hulji.
I dok život ko čokot pada preko grmlja,
nakrivljen u čaši, lik se njegov meni smejulji.
Ana Babić
