Na Sretenje Gospodnje ove godine Hor Crkve Svetog Prokopija obeležio je 18 godina postojanja. Punoletstvo, dakle.
Nije beznačajan znamen da je svečanost udostojio svojim prisustvom i Njegova preosvećenost, episkop niški gospodin Jovan, te je narod okupljen na liturgiji opet imao blagodat da sluša, iznajpre tegobnu i slabašnu, kao da je iz davnina izvlači, a onda sve sigurniju, poletnu i okrepljujuću reč od svoga duhovnog pastira, vazda rado viđenog.
Ovo što sledi nije ni hronološki prikaz, ni prilog za istoriju prokupačkog hora, to će, nadam se, pisati neki pismeniji i upućeniji, pozvaniji pod mene.
Ovo je lični pristup, crtice i olako pohvatanje impresije, i svaka reakcija na nepodopštine neka ide na moj raboš.
Da nastojašći hor nije tikva bez korena, svedoče natuknice da horsko pevanje datira od vremena posle Prvog svetskog rata, kada je “sputna i zabačena palanka” kako su hroničari nazivali Prokuplje, imala dva pevačka društva: “Jugoviće” i “Jug Bogdan”, dok je nakon Drugog svetskog rata postojala omanja grupa koja je pevala na opelima.
Nakon decenija sirovog bezbožništva, dugo zatomljavana i zapretana želja, potpomognuta promisli Božijom, a na sveopštu polzu, iskrsla je iz tihovanja i hor “Sveti Prokopije” zvanično je započeo svoju misiju na Sretenje leta Gospodnjeg 1997.
Na čelu složne družine bili su Lazar Barać, tadašnji protonamesnik toplički, profesor Pavle Popović i Bratislav Stefanović, koji sada već pripevava anđelima.
Godine 2003. održana je Zimska škola crkvenog pojanja “Korneliju u spomen”, a 2010. Hor dobija svoje prostorije i klavir.
Hor „Sveti Prokopije“, usuđujem se da primetim, formiran je, sa jedne strane, kao još jedan vid otpora obnevideloj vlasti onoga doba i bio je, između ostalog, utočište u kome se mogla zaboraviti glad, inflacija, divljanje polupismenih vlastodržaca i bezglavo jurišanje u nigdinu. A kud ćeš lepšeg skrovišta od umilnih vizantinskih nota, blagozvučnih napeva koje su vekovima klesali, u tami i tihovanju, poznati i anonimni autori, znajući da nas „je pesma održala“ i da je to jedan od načina da luč pravoslavlja ne utrne, da se sohrani i prenese dolazećima.
Pasus koji zjapi preda mnom je najklizaviji, jer strepim da neću pomenuti sva imena, a dosta ih je, Bogu hvala, bilo, sada su i biće. Ipak, ne preskočimo: oca Slobodana, vazda iz drugog plana dejstvujućeg, oca Nikolu, koji postaje simbol današnjeg hora, a ni on se, u hrišćanskoj i ličnoj skromnosti, nikad ne gura u prve redove, zatim prvog horovođu, pomenutog već uvaženog profesora Paju, za njim Tanju Cvetanović, Vlatka Vezenkovića, Ivana Stojanovića, i sada na čelu ove raspevane družine, pa Pešu, Tanju Grkovu, Joksu, Olju, Tomicu, Erminiju, Zagu, Mićka Šukura, kao pevača i mecenu, Mariju, Vasićka, Milicu,Ljilju…(nikada tri tačke nisu bile na pravom mestu kao ove), praštajte, nepomenuti!
Osamnaest godina već kako su oni, doslovce svuda gde su potrebni: podrazumeva se da su na liturgiji, ali i na venčanjima i sahranama, na akademijama i proslavama, ne samo u prokupačkoj već i u inim opštinama Topličkog okruga. I dalje, i više po Srbiji.
Na koncu, šta da ja nedostojni reknem o ovoj posebnoj instituciji, ili kako brat Daniel Jovanović reče, “posebnom kulturnom fenomenu u Toplici”?
Dođite, čujte ih. Da vas podiđe jeza kad Ivan zapeva “Svjat, svjat”, da se prenesete u vekove i bezgledna prostranstva kada krene “Iže heruvimi”, da pomislite kako i sami znate da pevate dok do vas dopire, do ušiju i duše, “Tebe pojem”…
Bog ih blagoslovio i čuvao kroz decenije i vekove.
(Autor: Zoran Cvetković)
