Oči mi te čupaju,
Šake te stežu za rubove maskirne košulje,
Svim silama te ne dam,
A čak te i nemam.
Pre će se grebeni s nebom spojiti, no što će grlo reč iznedriti,
Tu reč koja beše moj rak, i moja bolesna jetra,
I moje pege starosti, vidljive golim okom.
A mnogo je studenih sati iza tih prozora ostalo da bi se tek tako otišlo;
Previše kafa uz kikot ispijeno, mnogo sekundi koje nisu sanjale
Da će biti zamrznute i okovane, i biti moje iglene cipele,
Moje nespretne posekotine od previše mladosti.
Moje opekotine trećeg stepena od previše verovanja.
Krv mi te ne da, preti da se pretvori u smolu,
Trepavice te okivaju, celim telom te ne dam,
A čak te i nemam.
Čak me niko nije ni pitao.
Pod istim pokrivačem večeras i spava se i mre.
Ja ne sklapam kapke, nasuprot svim časovnicima,
I kartama, i poslednjim pozivima i polascima,
Nasuprot svim stanicama ,čekaonicama,
I spakovanim najtežim uspomenama.
Ja ne sklapam oči sobi trešnjine boje gde sam najlepše odrasla,
i tišinom naglasniju ljubav vrištala.
Gde sve su revolucije bile moguće, gde je procvetao moj bestidni zanat pesnika.
I svet se menjao,a mi ostali jednako gorki.
Oči mi te čupaju, šake te stežu za rubove
maskirne košulje.
Svim silama te ne dam. A niko nije ni pitao.
Nusreta Beranac
