Poznajem te odmetnike noći,
Te hodajuće vreće samokritike,
Te hulje u mojoj glavi što hoće deo moga uma;
Poznajem način na koji me lukavo mame
Na opasne obale maštanja,
Na vožnju brodom bez ijednog svetla,
Na građanski rat mojih misli.
Poznajem te stare pobunjenike,
Stare ali nikada umorne;
Ne daju mi da spavam;
Da se lečim.
Koliko se isplati sanjati
U svetu koji nikad ne spava?
I hoće li ikad moje oči zaspati običnim,
mrtvim snom?
Nusreta Beranac
