Ispruženu ruku sneno tražiš,
ali mimo mojih šaka gledaš.
Govoriš mi kako uvek moraš nastavljati da gazis,
a vekovima , vidim, ne pomeraš.
Obiđosmo svet, a korak ne pustismo.
Ozdravismo od boljki i rana vrelih.
Dičimo se rečima, a ništa ne učinismo.
Nikuda ne pođosmo, ni ja , ni ti.
Pod ratnim štitovima i maskama
Uvežbano se lažemo,
Zakrvavljenih očiju i u ritama,
Kako obilje izbora imamo.
I slušam kako sloboda je važna,
Dok krute, radničke ruke kršiš;
A na rubu kapaka samoća ti obitava,
I ja znam da o nečem drugom misliš.
Nusreta Beranac
