Bludnica sam, i devica. Svila pocepana u krpe, tulipan
što je postao gorak, odsjaj u ogledalu praznine.
Modre mi usne snene, kose od kʹne rumene, sjajne
od nardovog ulja, nokti grimizni od životvorne sile,
krvi žrtava. Kurva sam i sveštenica što obitava
u predvorju Hrama.
Hoćeš da me ljubiš? — Može, ali za cenu. Ne, novci
mi ne trebaju, za dragovoljnim ti odricanjem i žrtvom
čeznem. Želiš da me voliš? — Napusti posao. Hoćeš
da mi se klanjaš — prodaj tad dom svoj i pobacaj
dukate u okean, u ponoć, sa obale Ostrva utopljenikâ,
licem prema Severnjači.
Odagnaj sve žene svoje, razdaj blago, podavi kopilad
svojih izjalovljenih želja, sanjā, razderi svečane halje
svoje i pristupi, nag, praznih ruku, pod sjajem punog Meseca.
Možda tad i odlučim da te ljubim, dok ti strast, kao pacov,
izjeda moju misteriju. Možda, pak, ne.
Svirepošću to zoveš?! A nije li ti sve unapred bilo kazano?
I opet te tako lako prizva, dòvuče, potmuli sjaj mrtvog
kȃma, na kom žar gasne; oltar u pećini, gde voda kaplje
neprestano, kroz eone, od početaka vremena, i nastaviće
da kaplje u večnost.
Nu, dobro! Čarolija, kao i uvek, deluje.
Priđi, kratkotrajni.
Miodrag Kojadinović
