JELENA BABIĆ: SVOJIM UČENICIMA ŽELIM DA PRUŽIM MAKSIMUM

Uvek je lepo poznavati kreativnu i energičnu ženu, a kada vam je jedna takva i učiteljica – to je prava privilegija! U modernom svetu punom izazova, kada se sve češće govori o tome kako učenike ne zanima škola, pravo je osveženje kada čujete za prosvetne radnike koji se trude. Prokuplje je grad u kome nove generacije podižu brojni učitelji, nastavnici i profesori za primer. Učiteljica Jelena Babić je jedna od njih. Ova godina donela joj je titulu najboljeg edukatora Srbije, brojna priznanja za njen metodički i pedagoški rad, a sva je prilika da će uskoro mnoga velika i mala deca uživati u čitanju njene prve knjige za decu.

U čemu nalazi nadahnuće, šta je pokreće da svojim đacima bude najbolja učiteljica i o čemu piše kad ima vremena, otkrijte u intervjuu koji smo vam pripremili.

Kako si se odlučila da studiraš Učiteljski fakultet?

Prosto, u nekom periodu života shvatiš da nešto želiš i tako sam i upisala Učiteljski fakultet. Često ponavljam da se učitelj ne postaje, učitelj se rađa i čvrsto stojim iza toga.

Učitelj je u duši večito dete. Smatram da sam dete, ali u pozitivnom smislu, a s obzirom na to da i obožavam decu i da su deca uvek pozitivno reagovala na mene, nije mi bilo teško da pronađem sebe u ovoj profesiji. Moja baka po majci je bila učiteljica i to je donekle imalo uticaja na moj poziv.

Jesi li se ikad pokajala što si izabrala baš ovo za svoj poziv?

Nikada se nisam pokajala zbog toga i da imam mogućnost ponovnog izbora, ponovo bi bila ono što jesam – učitelj.

Kolika je obaveza i koje su odgovornosti kada si učiteljica u 21. veku?

Meni moj posao ne predstavlja obavezu, već ogromno zadovoljstvo, jer uživam u svakom danu provedenom u školi. Jeste velika odgovornost, jer ti od jednog malenog bića treba da stvoriš uzornog građanina, da ga opismeniš i vaspitaš, ali uz veliku ljubav prema pozivu, to zaista nije teško. Biti učitelj u današnje vreme jeste zahtevno. Jeste, ako želiš da ideš ukorak sa vremenom. Ja smatram da se moramo stalno edukovati i usvajati nove metode rada. Odavno je prevaziđen sistem tabla – kreda. Deca su vizuelna bića i vizuelno pamte, a serviranje gotovih činjenica nema nikakvog efekta na njihov razvoj.

Kao majka četvoro dece kako uspevaš da uskladiš porodične i poslovne obaveze?

Ako želiš da pratiš inovacije u nastavi, moraš mnogo da radiš. Često ljudi kažu da učitelji imaju raspust od tri meseca. Greše. Imamo godišnji odmor kao i svi ostali radnici, s tim što taj godišnji odmor ja koristim da naučim nešto novo i da pripremim zanimljive časove za novu školsku godinu.

Moja porodica ne trpi zbog toga. Maksimalno sam posvećena deci, mada se desi, po nekad da , gotovo, celog dana budem za računarom, pogotovo, ako je nešto važno u pitanju. Tu mi u pomoć uskače Milica, najstarija ćerka. Generalno, uigrana smo ekipa i sve postižemo zajedničkim radom.

Poznata sip o svojoj inovativnosti i kreativnosti. Šta te pokreće da stalno izmišljaš nove načine da unaprediš svoj rad?

Iskreno, šta me pokreće ne znam. Meni mozak radi 300 na sat. Stalno mi naviru nove ideje. Prosto sam takva. Ja svakodnevno nešto beležim, piskaram, crtam. Jednostavno, želim da svojim učenicima pružim maksimum i to mi dođe kao nešto normalno. Nikad se nije desilo da ja sednem i kažem: „E, sad ću to da napišem ili uradim.“ Prosto mi naviru ideje, ja to skiciram i posle razrađujem.

Izabrana si za jednu od deset najboljih edukatora Srbije za ovu godinu. Kako je ovo priznanje uticalo na tebe i tvoj rad?

Ulaskom u porodicu Najboljih edukatora Srbije otvorila su mi se mnoga vrata. Meni je ovo dalo vetar u leđa da nastavim još bolje i još temeljnije da radim. Trudim se da budem još bolja i da, zaista, pružim svoj maksimum. Ovo nije samo nagrada. Ovo je priznanje da radim baš onako kako treba, ali i podstrek da nastavim dalje.

Učesnica si konferencije za najbolje nastavnike sa ex-Yu prostora. Kakvo je bilo to iskustvo?

Učestvovala sam na konferenciji Najboljih nastavnika bivše Jugoslavije u Budvi i mogu da kažem da je to jedno veoma pozitivno iskustvo. Skup kao skup je bio „Jugoslavija u malom“. Interesantno je to što za nastavnike na ovom skupu nisu postojale barijere, svi smo bili jednaki, družili se, razmenjivali iskustva. Najbolje od svega je što smo i dalje u kontaktu i što se trudimo da ubuduće realizujemo neke projekte zajedno.

Pripremaš i svoju prvu knjigu za decu. Na koji način i od kojih elemenata ti sklapaš priču? Gde su izvori tvog nadahnuća?

Dosta pišem. Pišem odavno. Želja mi je oduvek da izdam svoju knjigu. Polako se bližim ostvarenju cilja. Knjiga nosi naziv „Družina Borovnjak“ i bazirana je na istinitim segmentima iz mog detinjstva. Opisano je drugarstvo, prijateljstvo, odnos prema bratu, dogodovštine u vreme kada sam imala nekih desetak godina. U ostalom, bićete obavešteni.

Nova školska godina samo što nije počela. Koji su tvoji planovi za naredni period?

Da, nova školska godina nam polako doalzi. Već imam skice za neke nove projekte sa decom. Osmislila sam neke interesantne časove i radionice. Planiram da jedan segment bude okrenut ka narodnoj tradiciji i kulturnom nasleđu, ali videćemo. Planiram i da nastavim saradnju sa učiteljicama iz Pakistana i da nastavim da radim na Etvining projektima.

Imam u planu i da sredim učionicu i preuredim prostor da nam bude još prijatniji za  rad.

Ja mnogo planiram, ali većinu toga i ostvarim. Interesantno je to što mnogo stvari započnem odjednom i što se nikada nije desilo da nešto ostane nezavršeno.

Tekst je napisan u okviru projekta „Izuzetne žene Toplice”, koji se sufinansira iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.