Mrtvo lišće pada i moja nada sa njim,
I suze moje, k’o jesenje hladne kiše,
Ja više snage nemam boriti se sa tim,
Kad nestane iluzija ničeg nema više.
A jesen stiže…
O, žuta dunjo moja, ti mi reci sada,
Što odnele su laste moj procvali maj,
Od Boga li je dato da patim tako mlada,
Od tog sunca sreće više nemam sjaj.
A jesen je sve bliže…
O, sivo nebo što si tmurno tako,
K’o u mom bolnom srcu, oluja ti se sprema,
U danu bez nade, ni tebi nije lako,
Nema više sunca, sada negde drema.
I jesen tuguje…
O jeseni, siva, mračna, o jeseni, što si došla,
O jeseni zašto lepa meni nisi bila,
Da mi nije tvog sivila, možda, tuga bi me prošla,
A što si se jeseni u mom srcu svila?!
U bolu sa mnom druguje…
(Autor: Dunja)
