Još koračam nemo sa pogledom u prstima,
ne osećam dah te zemlje u grudima već u kostima.
Lutam i tražim poznata lica,
još nekoga kome borama niz obraz kaplje Toplica.
Sama u ranoj jesenjoj noći
u vodi tugu slutim,
Sa drvećem ćutke žalim,
za tananim listovima žutim.
Osećam istu jezu od prve jesenje kiše,
i drhtaj grana što žale jer lišća nema više.
U ogledalu noćnom ledenom
polagano sve tiše,
plivaju zvezde opale
ni neba nema više.
(Autor: Milica Durlević)
(Foto: Zadovoljna.hr)
Tekst je napisan u okviru projekta “Čuvari kulture”, koji se sufinansira iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
