Jutro je promašilo,
svanulo je negde na sasvim
pogrešnom mestu.
Ovde je i dalje hladno
i mrak je.
Ušće deluje mrtvo.
Sava daje
usta na usta Dunavu
i pored njegovog
zadaha.
Zbog slabog interesovanja
moja brada je ponovo otkazana
kao i riba pecaroša
kog uporno smrzava vetar.
Brodovi se vuku Dunavom
kao morževi,
svitanje se smrzlo
u zagrljaju decembra.
Ptice su jadne,
ne znaju šta ih je snašlo,
danima su kisle
i jele đubre,
kao i sve verno u ovom gradu,
osuđene su na socijali svršetak.
Ljubav je promašila,
sličnija je definiciji o hipotenuzi,
sličnija je šablonu,
pravilu,
tačkama i pravim linijama,
skupovima,
slikanju predmeta u predmet,
funkcijama (neke rastu na sreću, nekom opadaju),
sličinija je svemu tome,
nego nečemu bezgraničnom,
hrabrom i iskrenom…
Različita od ljubavi
kakva je u postojanju onih
koji je priznaju, poštuju
i kojima je potrebna,
kakvom je jedino pamte
oni koji su sve izgubili
da bi bila takva
za čitav svet.
Jedino što ima ova “ljubav”
slično s onom,
jeste što svi praštaju
onima koji ih izdaju…
Jedini zajednički element
mada nemam ništa s njom,
nije onda fer ni da (se) žalim.
Ne učestvujem već predugo u tome.
Volim, ali to se ne računa.
Krv je promašila,
udarila je u (po)nos.
Pamet je promašila,
nije sve u logici.
Tek kad ovladaš logikom
počinje odbacivanje iste,
do tad i nemaš pravo na to.
Ne plašim se lavova,
moždanih udara,
prolaska pijanog vozača na crveno,
tuča protiv trojice većih i jačih
ne plašim se kraja sveta,
sirotinje, teških bolesti…
Okružen sam njima…
Pripit, stavio sam na “repeat”
onu misao
o lažnim činiocima stvarnosti
i činiocima lažne stvarnosti.
Jutro se pravi
da nema ništa sa Suncem,
ali je musavo,
odaje ga musavost,
muzgavost…
Progutalo ga je
dok nisam gledao.
Bog nije ispunio deo svog dogovora,
rekao je – nisam ja Đavo
da bih morao da se držim nečeg,
neka bude volja moja.
Ako ga ima…
Mada se nadam da ga mora biti
zbog dečjeg odeljenja onkologije.
Labud,
jesenas osakaćen pivskim flašama
momaka (ili profesora)
sa nekakve eksurzije iz unutrašnjosti
(ne, ne mislim unutrašnjosti zemlje,
već unutrašnjosti, zadnice čovečanstva),
osuđen na smrt, izlomljenog krila, bez oka,
batrga se ne bi li se spasio od smrzavanja,
hteo bi na obalu, ali mu nekakav
jutarnji pokušaj psa ne dozvoljava to.
Neuspela degenerisana psina
izvedena da kaki,
preživeli pobačaj izveden u rasu,
babin pas sa džemperčićem,
sin kakvog nikad nije imala,
– kurčevit,
sin koji neće služiti vojsku
kao ni onaj sin kojeg
je imala
pa ga se odrekla preko novina.
Taj sad histerično urla.
Labud namešta ono jedno oko
da ga bolje vidi,
ulazim cipelom među njih,
pokušaju psa je jasno,
labud nema snage da bude zahvalan.
Ja sam grozni vuk,
kom su prilazili bez
strpljenja.
Ne kažem da i zaslužujem strpljenje,
ali ako je neko već imao
takvu želju da mi priđe
morao je na sebe preuzeti
krivicu za neuspeh istog.
Ja to nisam tražio
niti sam davao prilike
svakom, osim jednako divljim.
S divljim sam znao
da se i posle slučajnog ujedanja
može u četiri oka.
Šaljem ovu
decembarsku razglednicu iz Beograda,
radniku ciglane,
potom jednom učitelju
koji neće ovo čitati,
u selu, pod jednom planinom Bosne,
kičmi svog prijatelja
koji šljaka za 24 hiljada
u podrumu pića,
i litri vinjaka
od koje sam odustao.
Čovek koji razvozi hleb(ove)
pruža jedan,
sedimo na orošenoj klupi.
Nemam osećaj da će svanuti…
Evo, neka bude nešto
besanima sutra
za – (dobro) jutro…
RATKO PETROVIĆ
Savremeni mladi pesnik iz Beograda
