Čekajući jutro svesrpsko da svane,
i da vidovdanski oglase se petli,
kad zvezda vodilja znak dadne,zasvetli,
opet ću obići Visoke Dečane,
na Jutrenje poći, da zateknem braću,
pričest od njih primim, zagrlim Stefana,
pa da me nauči kako ću i šta ću,
nakon šest vekova ovog Vidovdana…
Ispovediću se, da me teške muke
celog roda svoga netremice more!
Ko sebrima mojim vezao je ruke?
Ko me to dočeka? Zašto svi romore?
… A od Pećaršije pa do Gračanice,
i od Deviča, preko Polja pusta,
spustila se beše neka magla gusta,
pa videh samo božure, i ptice…
Da mi je da sretem starog Jug Bogdana!
Rekao bi meni kakva je to tmina,
ili bar jednoga od devet mu sina,
da ih pitam, kamo jato će gavrana?
Milice mi jutros u sretenje nema…
Od Carice moje čekao sam vesti!
Hoće li me iko, Bože, jutros sresti?
Toplica setan, Kosančić, zar drema?
Pomozi Gospode, gde je pleme moje?
Pomozi Majko, da Kosovo vidim!
Ne dajte, rođeni, da se bojim, stidim!
Pobedi, Anđele, ove nespokoje…
Milica Bakrač
Predivno!