Kada bih znala gde đavo spava,
imala bih smelosti da ga budim.
Zašto obleće oko naših glava
I pitala što tebe čini ludim?
Zašto spava dok sam sama
i tu je kad vreme mi je sporo,
a onda dovede ga tama,
pa sa njom igra to pakosno kolo.
Kada bih znala gde đavo spava,
pitala bih zašto voli kavge da pravi,
i šta mu toliko među ljudima smeta ?
Zašto bolesnom ne da da ozdravi
i podmuklo krade dobrotu iz sveta ?
Naredila bih mu da spava duže,
i da anđela odglumi jednom bar,
Da nesrećniku iz ruke otme uže
i spozna dobrotu kao dar.
Rekla bih mu da se kosom reže samo trava
Eh, kada bih znala gde đavo spava…
Milica Milenković
student Srpske književnosti i jezika
Beograd
