Kolone izbeglica ulivale su se u Srbiju sa Kosmeta… Matica nije imala dovoljno ruku da prigrli sve izgubljene duše…
Otac je otvorio stari kožni kofer braon boje i započeo sa pakovanjem dokumenata i dragih sitnica, iznenađujuće miran. Na vrhu kofera mesto su pronašle stare crno bele fotografije.
Na jednoj otac na brodu u vojničkoj unuformi. Okrećem je i čitam ,,Zadar 1955. pozdrav iz JNA-e,,. U uglu oka primećujem jednu suzu. Pripaljuje cigaretu i nastavlja sa tužnim poslom. Flašice, pelene, igračke, samo da nešto ne zaboravim.
Okretala sam se oko sebe, poslednji put, zavirila u svaki ćošak rodne kuće. Psi su uznemireno lajali iz boksova iza kuće. Dona, Bela, Cito i Azra, rotvajleri i vučjaci, rasni psi, svi su ostali! Plašila ih je buka aviona, brat ih je smirivao.
Slutilo se da će po potpisivanju sporazuma narod krenuti u seobu. Ruže svih boja opojno su mirisale oko naše stare kuće. Majka ih je zalivala, tada poslednji put. Naredne večeri doživela je prvi infarkt, i u takvom stanju napustila svoj dom.
Deca shvatajući da se nešto strašno dešava, tiskala su mi se u krilu, čudno mirna, ne ispuštajući omiljene igračke. Istorija se ponovila, oca je u ovom veku zadesila druga seoba.
U proleće 1941. zaputila se kolona izbeglica ka Kuršumliji, tražeći spas. Dečak koji se sa strahom u očima privijao majčinim skutima, vukući kozu svuda sa sobom, sada je posmatrao svoje unuke nakon 58 godina kako doživljavaju istu sudbinu.
,,Tata daj mi nož da se zakoljem,, deda mi je pričao, uz drhtaj brade, da je šestogodišnji dečak, obrijane glave, krupnih kestenjastih očiju, ispod tunela u Meradu, dok je avijacija kružila i gađala sve pokretno, želeo da prekrati sebi muke, i svojoj kozi. Četiri godine proveo je sa porodicom u vili Jugoslaviji u Kuršumlijskoj banji.
Taj dečak je nakon šest decenija, osećao na svojoj koži kako se istorija ponovila. Bljesak projektila obasjavao je grad u kom smo našli utočište noć uoči potpisivanja mirovnog sporazuma. Stvarnu sliku svojih osećaja ni danas ne mogu opisati. Praznina, beznađe, neverica, nesigurnost i ponovo praznina. Deo mene je ostao, a deo koji je krenuo u nepoznato, započeo borbu.
Slavilo se u mnogim gradovima naše namučene zemlje danima nakon potpisivanja mirovnog sporazuma.
Neko je pevao, neko plakao, neko je ostao da čuva kućni prag, neko se obogatio na tuđoj muci, neko umirao od nedostajanja,neko u ,,žutoj kući,, čekao spas, dok su oni dobili svoju državu u vekovnoj smišljenoj borbi, na svim poljima i uz pomoć sveta.
Mi smo, tako kažu, tada pobedili! Kako bi nam bilo da smo izgubili, ne smem ni da pomislim.
(Autor: Vesna Paunović Đukić)
