Kad počnu kapi da padaju prvo se čuje to fino tapkanje po lišću.Vetar obično omekšava ovaj ritam. Tada bi svi koji žive na višim spratovima mogli da ispruže svoje ruke sa svojim šoljama za čaj i da čekaju da se napune. Nadam se da bi ostalo nešto kapljica i za stanare na nižim spratovima, ipak smo komšije. Moglo bi, da naše nebo nije kiselo, od kiše razume se, i da predostrožni radnici „Gradskog zelenila“ nisu već predvideli ove vremenske prilike. Jeste, da su lipe posađene koji centimetar bliže zgradama, svako bi poželeo da pokida cvet, da se nađe kad dođe zima, a možda i granu, za čaj. Bilo bi i onih što bi pokušali da grane presade u svoje žardinjere, ali oni su druga priča. Ovako svi izađu na svoje terase, pre toga otvore sve prozore , razmaknu zavese, i prate tu magiju. Vetar nosi polen, sve miriše, a stanari ove ulice koriste tu besplatnu inhalaciju; neki i kijaju, ali takvih je malo. Puste da vetar unese taj miris u sve prostorije, od podruma do potkrovlja; udišu, izdišu i uzdišu. Kiše su besplatna zabava u ovoj ulici, naročito za one najmlađe ili one što ih najmlađima proglase pa ih šalju po kafu i sok baš kad sipa. Iako ljuti a ništa o tome ne govore na gla, čim izađu napolje i krenu da skakuću po odlepljenim kockama betona, zaborave na sve i shvate da su učesnici „Igara bez granica“. Kad se ovi najmlađi vrate kući, voda za kafu već uveliko vri a napolju je kiša stala i ostaju samo mrvice zlatnog praha i mokri cvetovi zalepljeni o pločnike i fasde. Vrapci se raduju svom novom mirisu i radosno mašu krilima posle kupanja.
Milica Durlević
Beograd
(Priredila: Vesna Paunović Đukić)
