Ko te je poslao, ženo
Mesečinom okupana
U ovoj letnjoj noći
Sa vrelim vetrom u kosi sjajnoj?
Kvariš mi veče nišući bokove,
Gaziš mi po mislima u sitne sate.
Na domalom tvom tankom, prsten sjaji
Komad zlata koji mi život kvari
Niz obraze, dva pramena poput katrana
Pomeraju mi kazaljke unazad
I proklinjem vreme
Jer sam hteo, ali
Zašto te ranije nisam sreo?
I ponovo se pitam:
Ko te je poslao, ženo?!
Subina? Anđeo? Đavo?
Tvoje u prolazu -zdravo-
Dalo je nadu za život celi
Opet nailazi misao:
Znam, negde smo se sreli.
Možda u nekom gradu,
Ili negde na selu,
Pod lipom, u hladu…
Vreme si mi zaustavila
U toploj noći ovoj
Kao da su zbog tebe
Izmislili ratove i dvoboj
Reci, ko te je poslao, ženo
Da znam koga da krivim
Kada ti je već srce isprošeno…
Milica Milenković Beograd
