Kućo moja stara,
Ognjište tvoje ne greje više promrzle prste dečje.
Tu beše omiljeno mesto sedom ocu mom,
a sada čađ, pepeo i miris samoće odiše ovaj stari dom.
Buke, vike i pesme bejaše kao u ljudi trista,
Tu se nekad širio miris toplog hleba
što ga umesiše ruke moje majke
i pilo kuvano vino, za zdravlje porodice
i u ime Hrista.
Eh, daleki, sretni dani,
zbog vas mi pogled često odluta u daljinu,
tada osetim neku sreću,
zbog naših dečjih igara, šala i beskrajnih
radovanja proleću.
Na sivom zidu prašnjava ikona visi,
ista je kao i ja.
Ona takva od prašine,
A ja od ljudskog zla.
(Autor: Aleksandra Stošić)
