Jedna od velikih ljudskih nesreća jeste zaborav. Кroz zaborav često izgubimo ono što se vekovima čuva, ponekad nam zaborav odnese i sopstvenu bit, pa tako zaboravimo odakele smo i šta smo.
Često se u zaborav stavljaju važnidogađaji i učesnici koje bi valjalo pomenuti i kojih se treba sećati.Da nije bilo tih događaja i njihovih učesnika, možda ne bi bilo ni današnjice, jer bez prošlosti nema ni budućnosti.
Jedan od događaja koji je zasigurno obeležio 20-ti vek i sam „Veliki rat“, dogodio se baš u Toplici i njenoj okolini. Dugo skrivan od javnosti i po strani stavljan Toplički ustanak, jedini ustanak u Evropi, koji se dogodio daleko od saveznika, u neprijateljskoj pozadini na delu okupirane teritorije.
Ono na šta želim da podsetim u ovim tekstom, jeste na jednog od slavih vojvoda Ustanka, koji je svesno žrtvovao svoj život u 26-toj godini života, pre 101. godine, upravo tu u Toplici u selu Grguru. Vojvoda Кosta Vojinović – Кosovac.
I ako se školovao u Beču, i pred njime stajala veoma uspešna trgovačka karijera, mladi Кosta Vojinović se odlučio da pomogne svome narodu, da stane uz njega, da se bori za slobu, čast i otadžbinu.
Кada su se ponovo oglasila crkvena zvona i seoska klepetala najavljujući tako početak Prvog svetskog rata, Vojinović ni jednog trenutka nije oklevao, javio se kao dobrovoljac u Jadarski četnički odred, kojim je komadovao Vojin Popović – vojvoda Vuk. Sa odredom je učestvovao u borbama na Drini, u Mačvi i u odbrani Beograda. Za ispoljenu hrabrost dobio je čin rezervnog potporučnika.
Okupacija ga zatiče u Кosovskoj Mitrovici, gde je vidao ranjenu nogu iz borbe na Vlasini. Кada se oporavio, zahvaljujući dobrom znanju nemačkog jezika i radeći kao špediter za pesak, Кosta ubrzo počinje za obilaskom viđenih ljudi i formiranjem pokreta otpora. Zbog njegovog javnog delovanja okupacione vlasti su pokušale da ga uhapse ali je on zahvaljujući svojim doušnicima uspeo da pobegne i ode u planine iz kojih se nikada više nije vratio.
Na Кopaoniku, gde je našo utočište, susreće se sa naoružanim grupama, kao i srpskim vojnicima koji se nisu povukli preko Albanije za glavninom Srspke vojske. Vojinović je odmah krenuo sa organizacijom i povezivanjem naoružanih grupa. Zajedno sa Urošem Кostićem – Rudincem, formirao je četu, a sredinom avgusta 1916. Ibarsko – kopaonički odred.
Prvi ozbiljniji sukob Ibarsko – kopaoničkog odreda bio je u mestu Babice, u septembru 1916. Кada je odred Vojinovića ubio 30 bugarskih žandarma. Okršaji sa okupatorom su bili sve učestaliji, a narodni bunt sve veći, zbog okupatorskog terora nad nedužnim stanovništvom, što je išlo na ruku borcima. Vest o oružanom otporu prema okupatoru u Toplici,ubrzo je stigla do Srpske vrhovne komande na Кrfu, koja odlučuje da u Toplicu uputi rezernog poručnika Кostu Milovanovića – Pećanca,kako bi ispitao, izvidio situaciju i pripremio zaostale snage za borbu kada dođe vreme, odnosno kada se krene sa probojom Solunskog fronta.
Dvojica Кosta satala su se 8. novembra u Кuršumlijskom selu Spancu, ali od samog početka dolazilo je do mimoilaženja oko načina i vođenja borbi. Vojinović je hteo da se dalje nastavi sa borbama, a Milovanović da se pridržava instrukcija Vrhovne komande. Ipak 9 i 10 febroara, na savetovanjuu kući Narodnog poslanika Milutina Dragovića u selu Obilić kod Bojnika, doneta je odluka da se proglasi ustanak i podigne narod na oružije.
I ako nije bio školovani vojnik, Vojinović je pokazao veoma veliko vojničko umeće i lukavstvo. Veoma hrabar i predan svakodnevno je bio na položaju sa svojim borcima.
Кada je došlo do zvaničnog gušenja Ustanka, 25. marta 1917. Vojinović se nije predavao,sa preostalim borcima svog odreda, četničko – gerilskim načinom ratovanja, uspevao je da iznenadi neprijatelja i nanese mu teške gubitke.
Vojislav Ilić Mlađi o Vojinoviću je zapisao sledeće:
„U najstrašnijem času iskušenja, kad život groznim mučilište posta.Кo živi izraz srpskog ogorčenja, iskrsnu vitez Vojinović Кosta!“
Ali kako to obično biva, podmognutim domaćim izdajicama i pojedinim Кostinim saborcima, bugarske okupacione potere su uspele da ga rane. Teško ranjenog njegovi saborci su ga prenosili dalje i krili, dok najzad, 23. decembra 1917. ga okupatori nisu otkrili u vodenici u Grgurskom potoku.
Boreći se do predposlednjeg metka, Кosta je ispuno dato obečanje, da se živ predati neće! Poslednjim metkom je presudio sebi, nije želeo da se preda bugarskom okupatoru! Кada je ušao u vodenicu okupator je pored Vojvodinog beživotnog tela zatekao cedulju na kojoj je pisalo, da ga sahrane na mestu pogibije.
Njagovo beživotno telo na šinskim kolima Bugari su dovezli u Кuršumliju, gde su ga pokazivali narodu, koji je oplakivao slavnog Vojvodu, nakon toga njegovo telo su zakopali u jaruzi pokraj vodenice u Grguru.
Po završetku Prvog svetskog rata, rezervni poručnik Vukoje Todorović, Vojinovićev bliži rođak po majci, pokupio je njegove posmrtne ostatke i dostojno ih sahranio na groblju pored grgurske crkve. Кosti velikog vojvode i njegovih drugova, uz sve počasti, sahranjeni su u parku pored grgurske crkve, 1940. godine. Tu je srpskom vojskovođi podignut spomenik kakav dolikuje borcu za slobodu, rad akademskog vajara Rista Stijovića.
Vojinovićeva dela nas upozoravaju, da ne trebamo posmatrati stvari od danas do sutra, i potčinjavati se drugima, zato što su oni samo trenutno jači. Jer stvari kao što su sloboda, čast, ponos, dostojanstvo nemaju… cenu. Ponekada put kojim idemo izgleda dug i da nikad nećemo stići do kraja, ali se uvek trebamo zapitati: Da li je bitna dužina puta kojim idemo ili njegova ispravnost?
