Nikad mi nije bilo jasno,
kako je uopšte bilo moguće
naše poznanstvo.
Ja i ti, a između ponor,
ja i ti, a između mašta,
ja i ti, a između beznađe,
neizvesnost, misterija…
Imala si hiljadu načina
da se izdvojiš od drugih stvorenja.
Da li si težila tome?
Možda je to ipak sastavni deo tebe,
tvoje kose, tvojih reči,
delimično napadnog kretanja,
a istovremeno sve obloženo
velom čednosti postojanja
i nekog samo tebi svojstvenog
celokupnog ponašanja.
Naspram tebe stajao sam ja,
jedan nemaran i nezainteresovan čovek,
nezainteresovan za čitav svet,
njegove uspone i padove,
njegova besciljna lutanja.
A i sad se pitam čemu
sva ova moja nagađanja,
i razmišljanja o prošlosti?
Da li je to osobina slabih ljudi,
da uvek u teškim trenucima sadašnjosti,
razmišljaju o lepim trenucima prošlosti,
žaleći zašto uopšte služi prošlost
i njena neumitna prolaznost?
Čemu uopšte služi nostalgija,
ta bezvezna mašina za proizvodnju uzdaha
i bacanje pogleda u daljinu,
tamo gde nema ničega..?
Čemu ovo pisanje, ovaj trud,
da se tebi napiše pesma,
koji ću samo ja čitati,
koja više nikoga neće interesovati,
koju niko neće ni primetiti?
Čemu zapravo služi čitav naš život?
Da li sitna zadovoljstva uspevaju
da zamene velike životne uspehe?
Šta su to veliki životni uspesi?
Kako ih postići?
Za koga?
Toliko mnogo pitanja bez ikakvog odgovora…
Ti ćeš naravno da rasteretiš sebe
takvih razmišljanja.
Navuci nove prnje,
večeras je inače nova terevenka,
puna izveštačenih pokreta…
A… ne, ne! Hvala…!
Ja ne idem u tom pravcu..!
Laku noć moja damo!!!
Ljutomir Rundić
