Razpeta među pet elemenata
Iz nje riču mladi lavići
Kožu joj rastegli da
Šator njima bude
Ona je kuća i nebo
malim anđelima
S pticama na prstima
Nosi svoja pleća na ramenu
I košaru pečenih hlabova
Od popadalih mrvica
Množi žitna polja
ta meka duša
što doji
Žedna korita
Strasno grleći zemlju pod nogama
tako zaorava
i plodi budućnost
Ona je moja polovina zvezdanog neba
Dok sanjam daleke svetove
u njenom pogledu
Ona korača prostranstvom
Noseći znanje pramajke
I liči na golubicu
Stalno gleda na istok
da joj sunce
ljubav bude
Tako smirena rađa mi svetlost
u oku…
Olga Mančić – Lodika
Paraćin
