Na malenoj klupi izmeđ` dva bršljana,
Gledam dvoje mladih baš se srećno vole,
Da li znadeš draga gde se to dešava,
Baš na našoj klupi ispred naše škole.
Uzbuđen uzdahnem da bršljani znaju,
Koliko je ljubavi niklo na toj klupi,
A Višnjega pitam što ne može ljubav,
K`o mnogo šta drugo da klet čovek kupi,
Koliko sam puta na toj maloj klupi,
Sa voljenom svojom ja tu srećan bio,
Znam jedino, ja sam u to srećno vreme,
Tu nevernu ženu iskreno ljubio.
Maleni su tada ti bršljani bili,
Gledam danas kakve krošnje su razvili,
Prisetim se kako nestašna si bila,
Gledam da se nisi u krošnjama skrila.
Od bola sam toga potpuno utrn`o,
Kroz šapat govorim gde si moja srno,
Daj dođi još jednom ti tvome jelenu,
Povratimo našu ljubav izgubljenu.
Danas ona za me neće ni da čuje,
A potajno našu ljubav oplakuje,
Da mi je da svrati još jednom kod škole,
Pa da i nju k`o men` tad srce zabole.
(Autor: Bogoljub Bole Spasojević)
