Stasali smo na gorovitoj planini visini,
gde je sve bistro kao izvorska voda gorska,
kao jutro odanjeno posle kišovite noći,
a život nas je odveo na dve strane sveta.
Lakše je bilo otići, nego se vratiti ognjištu,
jer sada na njemu sve nam previše nedostaje,
osmeh nežni što razgaljuje i najtužniju dušu,
i poled blagi u kome se smestio svet lepote.
Nema savršenih, ni velikih, ni malih ljubavi,
hod između sreće i tuge ili postoji, ili ga nema,
ljubav je dostižan ili neostvaren san najlepši,
nigde dva dobra, samo iskrena ljubav traje doveka.
Kako da izbrišem sećanje, da uživam u nemiru,
gledam slike praznog sela, a duša bolom boli,
ispaštanje, mada sami ispisujemo života knjigu,
čije su stranice i putevi nikada predvidivi.
Čoveka bog nije stvorio da zna samo za poraze,
zato pođimo u susret nadanju kao spasenju,
jer uspomene i boje tvojih očiju ne blede,
a nada je kao zora, kao mlado sunce u osvitu.
Zbog tebe reka teče, a vreme sve više peče,
kako da zavirim u dubine samotne duše,
kako ćemo bez sebe stići do sjaja lepote,
da uzvišeno upijamo sve mirise ljubavne?
Radoljub Gligorijević
(Priredila: Vesna Paunović Đukić)
