U prsluku ručno rađenom
nosila maramicu belu,
u njoj stalno imala
opeglanu suzu vrelu.
Grudi joj bile pune,
ko najmekši jastuk
od češljane vune.
Gledala me srećno,
pogledom od meda,
hvalila pred svima,
učila kad svet ne gleda.
Na slikama videh da je bila mlada,
maramu na vratu nosila je tada.
Bila je setna i kada se smeje
govorila da mladost kao sunce greje.
Pričalaj je puno o životu, muci,
radosti kad se rodiše unuci.
O dedi kad krene, da priča i kiti,
polagano gladi na prsluku niti.
Uvek sam je pod rukom držala,
kad šetamo Topličkom ulicom,
ponosila se svojom naslednicom.
Danas kad prođem kraj kuće,
što bila je najlepša, naša
još mi na nju mirise bašta, kraj salaša.
U srce moje posadila struk plavog jorgovana,
duša ko pamuk meka,
na dlanu mi darovana.
(Autorka: Milica Durlević)
