Ona i ne postoji.
Izmaštana.
Nedostižna.
Tišina je rađa,
strepnja porađa.
Starija ili mlađa.
Nedostižna.
Prati me kao sena.
Devojčica, ipak žena.
Osećam da to je moja vena.
Ka srcu što ide,
neka svi vide…
Da je nedostižna.
Ona i ne postoji.
Rađa je slutnja, žudnja.
Sazdana od nadanja.
Promašaja, stradanja.
Po kalupu svoga srca.
Vajam je sećanjem.
Bila mrtva ili živa.
Njegova, svačija, moja.
Svima nedostižna.
Vesna Paunović Đukić
,,Azbuka čula,,
Kako me ovo vrati u mladost, u mladalacka mastanja, mladalacke ljubavi, ljubavnu zudnju, a sada kada pogledam te moje predmete zudnje, ostarele, sa setom kazem – ovo su zene koje smo nekada voleli