Magla raste sa tvojih trepavica.
U žbunju dima ona se ipak ističe.
Ona raste visoko.
Prateći prstima njenu hrapavu strukturu
Uvijam se oko njenih bočnih izraštaja.
Granata magla,
Sve više se širi,
Sve više raste.
Sa jedne grane koju sam zgrabila kao poslednju slamku
Ne vidim više zemlju,
Ni tvoje lice.
Odjednom dođoše magloseče,
Velike i okutne.
Vriskom svojih sekira rasteraše svaki oblak
Koji se ugnezdio u njoj.
Mene ne.
Ja se držim čvrsto
Ne mičući se sa svoje grane,
Jer krila nemam
I ne znam da letim.
Sjajne oštrice, zarivene
Tačno u mesto gde se ona kalemi na tvoje oči,
Poslednji put su izbrojale trenutak
I pustile me da se, zatvorenih očiju,
Grabim za poslednji dah na njenim visinama.
Milena Perić učenica iz Prokuplja
