Prazno naručje
rupa umesto grudi
sediš i gledaš kako odlaze
posmatraš svoje oči
sad će se preliti
tražiš smisao
da ostaneš tu
znaš
da ih nikad više nećeš videti
a lica
njihova lica
sjaje tako jasno u glavi
nikada te neće napustiti
kao zjapeće oči
samoće
nema bega
izgubio si to pravo jednom kada si došao
ostaje samo čekanje
posmatranje
i ono između
ostaje život
svi ćemo otići
munjevitim korakom vremena
hladna
večno utrnula tela
napustiće pozornicu
i ti ne možeš da ih ugreješ
kada bi pogled mogao da ubije
bio bi to onaj natopljen
što drhti pod svojom težinom
sa groblja
poduprt vrelom krvlju
i žilama koje vibriraju
sam pogled života
koji se pita zašto?
Marija Miljić
