Šumne noći ko javori sinji
tamom grobnom leže mi na dlanu.
Bolestan sam mnogo, mnogo:
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji
vidim svoju ranu.
Pritisla me stidna žalost
ko olovna ploča.
Nigde jedan vedar dan.
Slomila me tužna malaksalost
na ljubav, život i san.
Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre
i umrem tamo
zaboravljajući sve.
Pa kad me put groblja ponesu volujska kola
kao nekad u mladosti,
nadamnom da zaplaču od istinskog bola
bele breze tužne od starosti.
To su zadnji snovi u noćima šumnim ko javori sinji,
otvoreni kao rane
koje u ovoj pustinji
gnojem kaplju na protekle dane.
Rade Drainac
(Priredila: Vesna Paunović Đukić)
Raduje me da ovi sto vise na fb znaju i za prave vrednosti