Pišem.
Ništa staro.
Ništa novo.
Nešto svakidašnje.
Hranim svoju potrebu,
a ona nikad sita.
Da jedna duša zavrišti,
Da druga zaplače,da se
treća blago nasmeši.
Pišem da bih nekoga
probudila.
Volela bih da mogu više,
ali priznajem…
Jedna osoba je dovoljna.
Da joj duša kipi,oči sevnu
I da joj se ruke tresu.
Da se gledamo i ćutimo.
U toj tišini galamiće
orkestar cirkusa i samo
mi potrešeni ćemo je čuti.
Što je ritam brži,tenzija
sve veća. Gledamo se,
propadamo u vrtlogu
neobuzdanog ludila.
Bole glave,bole srca.
Opada koncentracija.
Onda dune vetar.
Gasi šareni požar,da bi
se na kraju vratili na početak.
Pišem.
Ništa staro.
Ništa novo.
Jelena Radenković
