Šta je vreme, do beskraj pogleda
zadržan u jednoj tački na zidu?
Šta je tišina, do bat njenih cipela
u pustoj, kamenoj ulici snežnog mirisa?
Šta je žrtva, do hrpa snova
zgužvanih i bačenih u lice godinama iza nas?
Šta je laž, do daleke misli
što naviru pred spavanje u mraku sobe?
Šta je sreća, do ugledati svoj lik
u dubini oka voljenog bića?
Šta je ljubav, do majčina ruka
što briše suze sa hladnih obraza?
Šta je sigurnost, do popunjena praznina
između prstiju šake?
Šta je borba, do padanje sa oblaka
dignute glave i stegnutih zuba?
Šta je život, do nit koja vezuje dugmad za kaput?
Šta je smrt, do poslednje dugme na izbledelom kaputu?
Aleksandra Savić
