Poslednje kapi dana polako klize niz večernji list,
spušta se tama i jezivi mesec obasjava zbunjena lica.
Jedan čovek, poput rose čist,
nevin poput ptica,
bez ikakvog cilja gradom tumara,
gledajući negde u daljinu,
tu umrlu nadu,
sva ta lica stara.
Vreme!
Noć je sada već odavno pala,
spustila se magla kao mesec žut,
sudbina se vratila po ono što je dala
i za Had nedvosmisleno pokazala put.
Srebrne oči – zauvek zatvorene…
Ivan Vučković
