Ona

Volim njen mio glas,
zavide joj ptice pevačice.
Estradne zvezde što lete,
cvrkuću i grakću.
Njen glas, vredan postojanja,
čini moj sluh.
Volim njen pokret.
Breze iz Jesenjinovih stihova,
zavide joj na gipkosti.
Dodiri je ne mogu je ukrotiti.
Ruke su mi krvave klopke.
Nežno, ipak zverski je lovim.
Izmigolji se ona, koracima mami.
Ni zemlja se okretala ne bi,
da se za njom ne okreće,
večno, a kako ne ja.
Volim njen pogled,
lako tamo u zoru boji.
Dan se strmoglavljuje u ponor večeri.
Od svetlosti njenoga oka razdanjuje se.
Ulazi u domove, oči, srca.
Pod kožu, krvne sudove.
Teče, razliva se .
Veruju, razdanilo se.
Kad ono ONA.
Volim njen miris,
kažu stiglo proleće.
Kada se slože na gomilu,
razmirisana i razlistala proleća,
nadmiriše ih ona.
Toplija od duše, svežija od pljuska.
Do neba me uzdiže.
Možda je drugima sasvim obična.
Ali meni…..
Meni je ONA
Eh!

Vesna P. Đukić
Kuršumlija