Da mi nije sreća bila tako strana,
tih dana prošlih, kroz bol se setih,
Da nisi mi ti bio tako dalek, tako prazan…
Možda bih i ja naučila da letim.
Da mi nisu krila sputana bila,
Težinom sveg bola što vuče me dole,
Sad bih se i ja u tvom krilu svila
I ljubila nežno… I onda kad poljupci bole.
A prošli su dani, i prodje i ljubav,
I sve što beše vredno, na ništa se svodi.
A srca i dalje biju istim ritmom,
Sudbina i dalje me tvojim putem vodi.
I samo ponekad, kad tužan je Mesec,
I vetar mi tiho šapuće D-mol…
Samo ponekad vratim se kroz vreme,
I opet, dragi, osećam bol…
Da, bilo je davno, al’ srce svako pamti,
Rane što oštro zabole svaki put,
Kad ime se spomene, kad sporo teku sati
I prošlost zaboli po ko zna koji put.
Biljana Bajinović
