Hisar već odavno skuplja prašinu.
Nedostaju mu koraci koji su u nekom nepravilnom ritmu
Udarali o njegovo telo.
Urušene kamene zidine otvaraju mi dva puta:
Da ih dovršim, zazidam samu sebe
I zaštitim se od vedrih noći;
Ili da stisnem prste i trepavice
I skočivši zaronim u reku od ognja i istine.
Koliko puta sam poželela da se sunce zamrzne,
Da se život zaustavi za čitav tren,
Da ostanemo samo ti i ja
I da na vrhu postojanosti izvlačimo slamke:
Koja od nas će ostati.
Meni je lakše da budem Ti,
Nego Tebi da budeš Ja.
Sačekaj jednom zoru na obroncima grada,
Shvatićeš zašto.
O Tebi pričam samo sa Tobom.
Na javi će me neka trezna budala sigurno pitati:
Zašto ogovarate sami sebe?
Ja ću mu dramski prosuti so u lice
I neću mu otkriti ni delić tišine
Od koje sam mamurna i budna
Počela da lajem na prve goste, ranoranioce i suncopije.
(Autor: Milena Perić)
Divna!!!