Ispod trošnog mosta
planina reku toči.
Inje po travi pucka,
šapatom da priču sroči.
Tu u vrbi uvire u viru.
Nedodirom ,dno korita pipa.
Preskačući preko svakog gaza,
dole niže svoje priče sipa.
Razduvali vetrovi i kiše:
rusomaču,vresak i katune.
Pa s bujicom sva planina sišla
u dolinu. Zato ljuto kune.
Huči snaga planine i stada.
Gazom se osunčane kapi roje.
Tu dole kod potočare_
dve vode će da se spoje.
Zagrljene i mirne ući će u grad.
Utonuće u gradsku vrevu.
I tu tihe i ukroćene,
Sanjaće svoju planinu i ševu.
(Autor: Zorica Ivanović Gajević)
